Autor: Bran­ko Mi­la­no­vić

U ras­pra­va­ma o „uspo­nu ro­bo­ta“ se stvar­no pre­tje­ru­je. Pri­jet­nja da će ro­bo­ti za­mi­je­ni­ti lju­de sma­tra se no­vi­nom ko­ja će pro­mi­je­ni­ti na­šu ci­vi­li­za­ci­ju i naš na­čin ži­vo­ta. Ali tu ne­ma ni­čeg no­vog. Ma­ši­ne ko­je za­mje­nju­ju me­ha­nič­ki, a po­ne­kad i kre­a­tiv­ni rad lju­di po­sto­je još od in­du­strij­ske re­vo­lu­ci­je. Ro­bot je ma­ši­na kao i sva­ka dru­ga. Op­se­si­ja ro­bo­ti­ma ili strah od njih u ve­zi su sa na­šom fa­sci­na­ci­jom nji­ho­vim an­tro­po­mor­fi­zmom. Go­vo­ri se o ve­li­kim pro­fi­ti­ma „vla­sni­ka ro­bo­ta“, kao da su oni ro­bo­vla­sni­ci. A ne­ma ni­ka­kvih vla­sni­ka ro­bo­ta, već sa­mo kom­pa­ni­ja ko­je in­ve­sti­ra­ju u ove teh­no­lo­ške pro­na­la­ske da bi ostva­ri­le što ve­ći pro­fit. Mo­že se do­go­di­ti da se ne­to ras­po­dje­la ko­nač­nog pro­iz­vo­da po­mje­ri u ko­rist ka­pi­ta­la, ali sam fe­no­men se ne raz­li­ku­je od uvo­đe­nja bi­lo ko­jih no­vih ma­ši­na ko­je za­mje­nju­ju ljud­ski rad, i to već naj­ma­nje dvje­sta go­di­na.
Že­lim da raz­ja­snim tri za­blu­de u ve­zi sa ro­bo­ti­ma.
Pr­va je da će, pre­ma dok­tri­ni ukup­ne ko­li­či­ne ra­da, no­ve ma­ši­ne za­mi­je­ni­ti ve­li­ki broj rad­ni­ka zbog če­ga će oni osta­ti traj­no ne­za­po­sle­ni. To je vje­ro­vat­no tač­no na kra­tak rok, jer broj po­slo­va je ogra­ni­čen, a što vi­še po­sla oba­vlja­ju ma­ši­ne to je ma­nje po­sla za lju­de. Ali na du­gi rok broj po­slo­va po­sta­je pro­mje­nji­va u jed­na­či­ni. Ne mo­že­mo da pred­vi­di­mo ko­ji no­vi po­slo­vi će na­sta­ti, jer ne zna­mo šta će so­bom do­ni­je­ti no­va teh­no­lo­gi­ja, ali mo­že­mo da se oslo­ni­mo na is­ku­stvo iz po­sled­nja dva vi­je­ka teh­no­lo­škog raz­vo­ja. Već je utvr­đe­no da su se slič­ni stra­ho­vi ja­vlja­li i ra­ni­je i da su se svi is­po­sta­vi­li kao neo­sno­va­ni. No­ve teh­no­lo­gi­je su stvo­ri­le no­ve po­slo­ve, to jest vi­še no­vih i bo­ljih po­slo­va od onih iz­gu­blje­nih. To ne zna­či da u ovom pro­ce­su ne­će bi­ti gu­bit­ni­ka. Ne­ke rad­ni­ke će za­mi­je­ni­ti no­ve ma­ši­ne zva­ne „ro­bo­ti“ ili će do­ći do sma­nji­va­nja za­ra­da, ali iako će ovi gu­bi­ci bi­ti tra­gič­ni za po­je­din­ce, oni ne­će ima­ti ne­ga­ti­van uti­caj na dru­štvo u cje­li­ni.
Dru­ga ve­li­ka za­blu­da, ko­ja je u ve­zi sa pr­vom i ti­če se na­še ne­spo­sob­no­sti da pred­vi­di­mo šta će do­ni­je­ti no­ve teh­no­lo­gi­je – je­ste da su ljud­ske po­tre­be ogra­nič­ne. Na­ma se či­ni da su one svo­di­ve na one ko­je po­sto­je da­nas, jer ni­smo u sta­nju da pred­vi­di­mo no­ve po­tre­be ko­je će­mo raz­vi­ti sa no­vom teh­no­lo­gi­jom. Za­to ne mo­že­mo da za­mi­sli­mo ni no­ve po­slo­ve ko­ji će ih za­do­vo­lji­ti. Ov­dje nam opet mo­že po­mo­ći isto­ri­ja. Pri­je 10 go­di­na ni­smo mo­gli da za­mi­sli­mo po­tre­bu za smart te­le­fo­ni­ma (jer ni­su po­sto­ja­li) i ni­smo mo­gli da za­mi­sli­mo no­ve po­slo­ve ko­je će stvo­ri­ti aj­fon (pre­ko Ube­ra do elek­tron­ske pro­da­je ka­ra­ta). Pri­je sa­mo 40 go­di­na ni­smo mo­gli da za­mi­sli­mo po­tre­bu za lič­nim ra­ču­na­rom u sva­koj so­bi i mi­li­o­ne po­slo­va ko­je će oni stvo­ri­ti. Pri­je ne­kih sto go­di­na ni­smo mo­gli da za­mi­sli­mo po­tre­bu za lič­nim ko­li­ma i fa­bri­ka­ma po­put For­da, Dže­ne­ral mo­tor­sa i To­jo­te, pa ni stva­ri po­put Mi­šle­no­vog vo­di­ča za re­sto­ra­ne. Čak su i naj­bo­lji eko­no­mi­sti po­put Ri­car­da i Keyne­sa (u „Eko­nom­skoj bu­duć­no­sti na­ših unu­ka“) sma­tra­li da su ljud­ske po­tre­be ogra­ni­če­ne. Da­nas zna­mo da to ni­je slu­čaj: po­tre­be su neo­gra­ni­če­ne i kre­i­ra­ju ih no­ve teh­no­lo­gi­je.
Tre­ća ve­li­ka za­blu­da, in­di­rekt­no po­ve­za­na sa pi­ta­njem ro­bo­ti­ke, od­no­si se na ko­nač­nost si­ro­vi­na i iz­vo­ra ener­gi­je i ba­vi se „ogra­ni­če­nim ka­pa­ci­te­ti­ma Ze­mlje“. Na­rav­no da po­sto­je ge­o­graf­ska ogra­ni­če­nja ko­li­či­ne si­ro­vi­na na Ze­mlji kao za­tvo­re­nom si­ste­mu, ali nas is­ku­stvo uči da su ove gra­ni­ce da­le­ko flek­si­bil­ni­je ne­go što mi­sli­mo, jer se na­še zna­nje o nji­ma po­mje­ra sa na­pret­kom teh­no­lo­gi­je. Kroz teh­no­lo­ški raz­voj ot­kri­va­mo sve vi­še za­mje­na za pri­rod­ne ma­te­ri­ja­le. Pri­hva­ta­nje či­nje­ni­ce da je na pri­mjer X iz­vor ener­gi­je ili si­ro­vi­na i da će po sa­da­šnjem tem­pu eks­plo­a­ta­ci­je za ne­ko­li­ko go­di­na ne­sta­ti, za­ne­ma­ru­je či­nje­ni­cu da sa sma­nji­va­njem ko­li­či­na ,,x’’ ra­ste nje­go­va ci­je­na na tr­ži­štu i po­ve­ća­va se po­tre­ba za pro­na­la­že­njem nje­go­ve za­mje­ne (što po­ka­zu­ju pro­na­la­sci še­ćer­ne re­pe, sin­te­tič­ke gu­me ili fra­king), ili za upo­tre­bom raz­li­či­te kom­bi­na­ci­je ele­me­na­ta u pro­iz­vod­nji fi­nal­nog pro­iz­vo­da ko­ji sa­da sa­dr­ži ,,x’’. Mo­žda će to po­ve­ća­ti ci­je­nu fi­nal­nog pro­iz­vo­da, ali se sva­ka­ko ne­će de­si­ti ni­ka­kva ka­ta­kli­zma. Ka­pa­ci­te­ti pla­ne­te Ze­mlje po­sma­tra­ni mi­mo teh­no­lo­škog raz­vo­ja i po­ra­sta ci­je­na sa­mo su još jed­na ve­li­ka za­blu­da.
Ne­ki po­zna­ti eko­no­mi­sti su sa­ku­plja­li pa­pir u stra­hu od ne­stan­ka dr­ve­ća pre­pu­šta­ju­ći se ira­ci­o­nal­nim stra­ho­vi­ma. Do to­ga ni­je do­šlo, iako je po­tro­šnja pa­pi­ra do­sti­gla svoj isto­rij­ski re­kord. Oni pro­sto ni­su mo­gli da pred­vi­de da će teh­no­lo­gi­ja omo­gu­ći­ti re­ci­kli­ra­nje pa­pi­ra i da će elek­tron­ska ko­mu­ni­ka­ci­ja za­mi­je­ni­ti ve­ći­nu pa­pir­ne. Mi ni­smo ni­šta pa­met­ni­ji od njih, jer ne mo­že­mo da za­mi­sli­mo za­mje­nu za naf­tu, mag­ne­zi­jum ili gvo­zde­nu ru­du, ali mo­že­mo da za­klju­ču­je­mo po ana­lo­gi­ji.
Strah od ro­bo­ti­ke i teh­no­lo­gi­je pro­iz­la­zi iz dvi­je ljud­ske sla­bo­sti. Jed­na je kog­ni­tiv­na: ne zna­mo ka­kve će bi­ti teh­no­lo­ške pro­mje­ne u bu­duć­no­sti i za­to ne mo­že­mo da pred­vi­di­mo svo­je po­tre­be. Dru­ga je psi­ho­lo­ška: že­lja za uz­bu­đe­njem ko­je iza­zi­va strah od ne­po­zna­tog, od za­stra­šu­ju­će i isto­vre­me­no pri­vlač­ne mo­guć­no­sti da u fa­bri­ka­ma me­tal­ni ro­bo­ti za­mi­je­ne rad­ni­ke. Ona za­do­vo­lja­va istu po­tre­bu zbog ko­je gle­da­mo ho­ror fil­mo­ve. A ka­da ne gle­da­mo ho­ror fil­mo­ve, pla­ši­mo se ne­stan­ka pri­rod­nih re­sur­sa, kra­ja eko­nom­skog ra­sta i za­mje­ne lju­di ro­bo­ti­ma. To je ja­ko za­bav­no, ali nas isto­ri­ja uči da ne­ma re­al­nih raz­lo­ga za strah.
Pe­šča­nik.net